#LiscaInspire – Anika: »Prava ljubav je ljubav prema samome sebi.«

Kada smo dovoljno savršeni? Šta je merilo našeg savršenstva? Anika nam je poverila kako je na to gledala – i kako se rešila poroka smetnji u ishrani.

»Mnogo vremena provedem za stolom sa olovkom u ruci i okružena hrpama papira, pa ipak je priču koja proizlazi iz tvog, a ne fiktivnog sveta, teško staviti na papir. Deljenjem svog iskustva ne prenosiš samo poruku, nego i deo sebe, deo svoga srca, deo koji gradi tvoju slagalicu, a njega je najteže izneti na površinu nakon što si toliko vremena imala začepljene uši i skrivala se iza zidova.

Majka mi je uvek govorila: "Život je samo jedan." Donedavno sam se "udarala" po glavi i gomilala žaljenje, samokrivicu, skupljala ljutnju jer život je samo jedan, dakle zaista ga ne smem, narodski rečeno, "zeznuti", zar ne? Pa ipak nije tome tako. Život je samo jedan, dakle, padaš, gubiš, bivaš poražen… Dok se boriš, pokušavaš, imaš snove, suočavaš se sa njim, živiš.

Treba slediti sreću. Ona neka bude naš vodič, a neka je vodi ljubav. Ukoliko ne živiš prema ritmu srca, ono ne prestaje kucati, pa ipak ga tvoje telo polagano gubi. Stoga voli, budi voljena, voli sebe, voli svet, dopusti sebi biti srećna pa će te sreća naći sama. Slovenci imamo predivnu izreku »Nakon svake kiše zasija sunce«. I istina je! Za život je potrebno oboje.

Priča koju bih želela podeliti sa vama priča je o strahu, neuspehu, niskom samopouzdanju, devojci koja je zurila u mesec i propustila zvezde. Priča koja je preokrenula naglavačke je dopustila uvideti. Uvideti šta je prava ljubav. Ljubav prema samome sebi. Priču o dugogodišnjoj borbi sa svojim mislima, telom, hospitalizacijama kojima nije bilo kraja. To je još jedna od priča brojnih devojaka koje su većinu tinejdžerskih dana vodile borbu sa smetnjama u ishrani (anoreksijom, bulimijom), ali bolest je na kraju pokleknula, a ona je dokazala da može.«


Anika se u kritičnom trenutku odlučila za promenu, za život, za ljubav prema sebi. No iskustvo nije zaboravila i iz njega crpi snagu za dalje.

»Svaki je pad bolan. Kad na njega gledaš očima iskustva, ta bol izbledi, pa ipak ostane kao opomena da se na taj put nikad više ne vratiš. Sada znaš svoj put. Taj put ne ide samo prema gore, pun je uspona i padova, pa ipak ideš uzdignute glave samo napred.«

I zato je učešće na fotografisanju za nju bio još jedan korak preko nevidljive crte, još jedan korak više ka prihvatanju sebe.

»Dan snimanja za mene je bio prelomna tačka. Odskočna daska, mogli bismo reći. Govoriti o svom melanholičnom razdoblju za mnoge je teško, jer ga većina pogrešno, smatrajući da moramo odgovarati standardima "idealnog", jednostavno stavi pod tepih. Dobiti priliku da podelim svoju priču sa ciljem da nadahnem, pomognem izlasku iz te crne rupe, više je nego šta sam ikad mogla zamisliti jer sam u razdoblju nemoći i sama tražila motivaciju koja bi me izdigla iz te situacije.

Narodski rečeno, "bilo me je strah kao psa". Kamere, snimanje, nova lica, nova iskustva. Nepoznato. Pa ipak sam skupila snagu, izišla iz konforne zone i dopustila nezaboravan doživljaj, iskustvo koje će mi zauvek ostati u sećanju. Bilo je potpuna suprotnost očekivanom. Podsticajne reči, potpora, prihvatanje. Podsticanje mene tačno onakve kakva sam savršena ja; i vreme je da stanem pred ogledalo i to kažem i sama.«

#LiscaInspire